Bosna i Hercegovina i Švedska su remizirale na Bilinom Polju u Zenici 1:1.
No, iako je rezulatat u današnjem meču bio jako bitan, još bitnija stvar je bio oproštaj od reprezentativnog dresa najvećeg igrača kojeg je Bosna i Hercegovina ikada imala. Znali smo da će i ovaj dan doći, ali nismo znali kada i koliko će težak biti. Sve je krenulo od one poruke Dijamanta na društvenim mrežama, kad smo saznali da će utakmica protiv Švedske biti posljednja. Bilo je teško pročitati te riječi, ali su se čitale sa ponosom. Imali smo tu čast da gledamo ne samog najboljeg fudbalera kojeg je ova zemlja dala ikada, nego i jednog od najboljih i najčasnijih ljudi koje je ovo, vrlo često opterećeno društvo, dalo. Kad ulaznice za oproštajnu utakmicu “planu” u roku od 14 minuta, valjda je sve jasno.
Već sa na press konferenciji dalo vidjeti da je “knedla u grlu”. Teško je Edin pričao i odgovarao, čini se da je pokušavao obuzdati emocije, što je i normalno. Vrlo vjerovatno su mnogi od nas zaplakali nakon te konferncije. Edin nije. I nek nije. I to je trebala biti lekcija iz profesionalizma momcima koji ostaju iza njega. I kad si na vrhu i kad si na dnu, glava treba da bude gore, a to možeš samo ako kontrolišeš emocije.
Na red je danas došla i utakmica. Sjajna atomosfera, još jedna dobra predstava naše ekipe. Zabio je Džeko i gol koji je na kraju, nažalost, opravdano poništen. Napustio je meč u 63. minuti, uz špalir i ovacije. Nije bilo vremena za tugovanje i emocije, utakmica se morala nastaviti. I neka je. Nauk za ove mlade, sve dođe i sve prođe. Ono dobro što ostaviš iza sebe ostaje.
Nakon 90. minuta igranja, završila je i utakmica. Bile su baklje, bili su dronovi, pjesma, plišane igračke, pokloni Edinu, ali i Edinovi pokloni navijačima. Onako, da se sjete nekad u budućnosti imena Edin Džeko. Mediji su slikali i snimali, saigrači se smijali i uživali. Djeca i porodica su nosili ponos na licu, a neki i suze. Edin nije plakao. I neka nije. Onoliko koliko je važan Dijamant, važni su i oni koji su bili na tribinama i pred malim ekranima, jer su i oni dali veliki doprinos stvaranju imena. Zna to Edin.
I sad se sigurno pitate kad će Edin imati pravo na odušak. Sad. Kad se svjetla stadiona i kamera ugase. Kad ostane sam. Ima pravo da pusti suzu i da ih pušta dokle god želi. Nek naš Dijamant zna da smo mu zahvalni na svemu. Da smo ponosni na njega zbog njegovih fudbalskih ostvarenja, ali još više zbog njegovih ljudskih ostvarenja. Za sve golove, asistencije, odigrane utakmice i minute na terenu. Za one golove Turskoj, Francuskoj, Belgiji i kome sve ne. Ako je neko doprinjeo da ljudi u Bosni i Hercegovini krenu vjerovati u sebe, onda je to Edin Džeko.
Šta ćemo mi!? Mi smo dužni da ove mlade momke podržimo onako kako smo podržali Edina. To je jako bitno. I Edin je to napomenuo kad je “branio” Demirovića.
A prema Edinu imamo veliku obavezu. Ako kaže da ga ostavimo na miru, ostavimo ga na miru. Ako kaže da hoće fotelju, dat ćemo mu je, ma napravit ćemo je. Ako kaže da hoće Savez, dat mu doživotni mandat. On nas nikada razočarao nije. Čak i u porazima.
Edine, budi nam dobro i hvala ti na svemu.
Za nas češ uvijek biti Babuka!
